Porast Nacionalizma i Separatizma u Svetu

Sedamnaestog Februara 2008. godine, Kosovo je jednoglasno proglasilo svoju nezavisnost od Srbije. Ova akcija je bila nelegalna iz mnogo razloga.

Prvo, referendum koji tokom kojeg bi gradjani Kosova sami odlucili da li su za nezavisnost ili zajednicu sa Srbijom, nikada nije odrzan, sto je protiv demokratskih vrednosti. Drugo, po medjunarodnom pravu, Srbija bi morala da dozvolu da se referendum odluci, medjutim, Srbija nikada nije pristala na referendum. Trece, veliki broj tenzija na Kosovu jer rezultiralo rezoluciom 1244 Ujedinjenih Nacija, koje nalaze da Kosovo moze da uziva siru autonomiju u Srbiji, ali nikada ne moze biti nezavisno.

I dok Ujedinjene Nacije nisu priznale Kosovo kao nezavisnu drzavu, mnostvo zemalja jeste, ukljucujuci Sjedinjene Americke Drzave, Nemacku, Francusku, I druge.

Arapsko Proloece, koje je pocelo 2010. godine je nateralo mnoge sa Bliskog Istoka i africkih zemalja da napuste svoja ognjista u potrazi za boljim zivotom. Iako je vecina njih otisla u Evropu, razne svetske drzave su takodje prihvatile broj ovih izbeglica, dok su vesti na temu svakodnevno preplavljivale medije sirom sveta.

Kao posledica, mnoge zemlje su pocele da protestuju protiv talasa izbeglica u njihovim zemljama, te je nacionalizam u istim porastao. U Sjedinjenim Državama ovo je dovelo do izbora Donalda Trumpa za predsednika, koji je svojim građanima poslao jasnu poruku - Americi Amerikancima da ponovo napravi Ameriku.

Slično tome, zagovaranje Nigela Faragea da vrati Britaniju Britancima preko Brekita takođe ima pozitivne rezultate dok je Britanija glasala da napusti Evropsku uniju. Nadalje, Mađarska je izabrala pro-nacionalističkog premijera, a Francuska je imala nekoliko glasova za izbor svojih krajnje desničarskih Marine Le Pena, a Nemačka je nedavno dodelila 13 posto glasova svojoj nacionalističkoj partiji.

Očigledno je da je nacionalizam u porastu, dok se separatizam razvija u raznim svjetskim regijama, koji postavljaju temelje za svoje slučajeve secesije kroz primjer Kosova.

Svet je nedavno video katalonski primer secesije. Katalonija, baš kao i mnogi koji su usledili, tvrdi da, ako Kosovo to moze uciniti, mozemo i mi.

Katalonija je privremeno zaustavljena u provođenju svoje nezavisnosti od Španije, ali se definitivno ne odustaje od te ideje vjerujući da Katalonija više daje centralnoj vladi nego što ona dobija nazad. Sa svojom populacijom od 7,5 miliona ljudi i BDP-om veći od Grčke, indikacije su da bi Katalonija mogla da ima svetlu budućnost kao nezavisni entitet unutar Evropske unije, dok bi Španija bila ogromna.

Italijanske severne regije Lombardija i Veneto osećaju se isto, održavajući svoje referendume nedavno, 22. oktobra 2017. godine. I oni nisu jedini koji će slediti, jer je primer Katalonije izazvao talas koji ohrabruje druge da nastave sopstvenu teritorijalnu nezavisnost. Kurdi koji žive u Iraku nedavno su održali referendum u kojem je skoro 93% glasalo da napusti Irak i formira dugoočekivani Kurdistan. Međutim, Kurdistan bi trebalo idealno obuhvatiti sve Kurde, uključujući i one koji žive na teritorijama Irana, Sirije i Turske, što znači da bi referendumi u ovim zemljama trebalo uskoro uslediti.

Separatistička pitanja su evidentna i utiču i na azijsko-pacifičku regiju. Skoro svaka zemlja u ovom regionu ima teritorijalno neslaganje ili problem sa drugom zemljom ili etničkom grupom. Dok se separatizam kreće iz Evrope kroz Kurdistan do ovog regiona, podstiču se separatisti. Paravojne formacije već postoje u mnogim slučajevima, dok su se konflikti u određenim oblastima već pojavili.

Na primjer, nakon približno 50 godina vojne vladavine, Mjanmar je otvorio svog predsjednika, advokata za ljudska prava, dobitnika Nobelove nagrade i bivšeg političkog zatvorenika Aung San Suu Kii.

Međutim, umjesto napredovanja, zemlja je već preduzela veliki korak unazad tako što nije usaglasila sudbinu 1,3 miliona Rohingia ljudi koji žive u siromašnim područjima duž granice sa Bangladešom.

U idealnom slučaju, ljudi Rohingia bi se željeli odvojiti od Mjanmara i ujediniti se sa Bangladešom i pritiskom Mjanmara protiv njih sigurno će služiti kao vrijedan dokaz koji će podržati njihov slučaj i dobiti simpatiju i podršku od Zapada. Zaista, Arndt navodi da zapadno javno mnjenje teži da podrži separatistički uzrok.

Tibet u Kini je takođe u pitanju jer ljudi koji žive u ovom regionu ne podsećaju ni na kineski narod niti na njihovu kulturu. Iako nikada nije prihvaćen od strane UN-a, Tajvan funkcioniše kao nezavisna zemlja koja je, suprotno kineskom komunizmu, implementirala demokratiju. Nedavne ankete pokazuju da većina tajvanskih zemalja želi da se ponovo sjedini sa Kinom. Međutim, opozicija neće podržati ovo lako saznajući kako je teško da se Tajvan borio za svoju nezavisnost na prvom mjestu.

Zadnji primjer značajnog teritorijalnog pitanja koji bi mogao rezultirati sukobom velikog razmjera sigurno je između dvije nuklearne sile, Indije i Pakistana. Jednom kada su živjeli zajedno kao jedna zemlja, Pakistan i Indija nisu se razdvojili bez sukoba. Visoke tenzije su i dalje prisutne u Kašmiru, regionu koji je trenutno podijeljen na sjever, pod Pakistanom i na jugu, pod Indijom. Svaka strana do današnjeg dana veruje da bi trebalo da imaju kontrolu nad celom teritorijom, a svaka strana i dalje veruje da će uspeti da povrate drugi, izgubili polovinu. Možda je samo pitanje vremena i prilika da napravimo korak i dodamo ono čime veruju da im pripada.

Ovaj tekst je deo eseja u vezanog za probleme koji zahataju Azijsko-pacificki region, napisan od strane glavnog urednika, ali ne prevedenog sa engleskog jezika do kraja. Dakle, i dalje u obradi.